Predstava ,,Anamnesis Vitae”
Hiljadu šansi za život, a ipak samoubistvo
Piše: Ana Stojković
Na predstavu ,,Anamnesis Vitae” otišla sam sa ubeđenjem da ću na sceni zateći tribinu budućih doktora koji šire svest o retkim bolestima kao što su šizofrenija, bipolarni poremećaj, alkoholizam i psihoza.
Međutim, ovi budući lekari našli su se u ulozi glumaca koji su, iako amaterski, predstavu jako dobro izveli.
Zasmetala mi je loša dikcija, ali je i loš akcenat pao u vodu kada sam primetila da se oni jako trude u ulogama koje su im dodeljene. Bravo za takav jedan glumački ansambl i još jedno bravo za ono što oni sa scene nama govore. Bravo za temu koju obrađuju u predstavi.
Ova mlada glumačka ekipa dočarava stigmatizovane bolesti koje sam navela na početku teksta kroz plejadu pozorišnih likova koji se nalaze u čekaonici kod lekara.
Potrebno je govoriti o bolestima koje u zatvorenom društvu običnom čoveku stvaraju odbojnost na samu pomisao različitosti.
Različitost je biti bolestan od bipolara ili šizofrenije. Takvim osobama je teško da se asimiliraju u normalni tok društvenog života i samo oni znaju kroz kakvu osudu društva prolaze, samo zato što su različiti i to ne sopstvenom krivicom.
Glumci predstave,,Anamnesis Vitae” na senzitivan i komičan način dočaravaju likove pod ovim dijagnozama i svako od njih predstavlja junaka iz sopstvenog sveta. Različitog, a pristutnog.
Tokom predstave nas upoznaju sa posebnim životnim sudbinama. Od onih koji imaju sve u životu, a ipak su podlegli konzumiranju droga, do borbe običnih ljudi koji ne mogu pronaći posao, a imaju problem sa alkoholizmom.
Zašto neko ko je dobar loše prolazi u životu, ili zašto neko ko je beskrupulozan u životu prolazi dobro, pitanje je koje nam na početku predstave postavlja osoba sa mentalnim problemima, vidno isfrustrirana nepravdom koja je okružuje.
Ova osoba, nakon hiljadu premišljanja i šansi za život, na kraju predstave sebi oduzima život.
U nemogućnosti da se izbori sa nepravednim spoljnim svetom, poslušavši tamniju stranu svoje nestabilne ličnosti, ne uspeva da se spasi u ovozemaljskom životu.
Da li je privid ovog života mogao da spasi ovu jedinku obuzetu tamnim senkama?
O tome su, šta je sve on mogao osim onog najgoreg, govorili glumci paleći sveće pokojniku. Mogao je možda sve od toga, samo da senke nisu bile toliko jake i pomračile mu um.
Možda su se svi oni kasno pojavili sa receptima za nastavak života. Možda je u trenutku povlačenja oroza bila potrebna samo jedna prijateljska topla reč i savet da na tako koban način ne završi život. Možda su, ipak svi došli kasno. Život je ugašen.
Hiljadu možda, a ipak samoubistvo.
Zašto se u društvu ne govori više o inkluziji ovakvih individua u normalne tokove društvenog života? Zašto se oni momentalno apstrahuju iz društvene zajednice kao nešto drugačije i nešto od čega se treba sklanjati? To su osobe jakih emocija i dubokih misli kojima su dovoljna samo jedna otvorena vrata da shvate da je život ipak nešto najdragocenje što imamo. Ali i aktivno učestvovanje u njemu.
Pozorišni komad ,,Anamnesis Vitae” koji su izveli studenti Medicinskog fakulteta iz Niša, a režirao Dušan Ščepihin prema tekstu Marka Trajkovića, bio je humanitarnog karaktera. Sav prihod od ove predstave doniran je Domu za decu i omladinu ,,Hristina Markišić” u Aleksincu.
Predstavu je organizovao Komitet za međunarodnu saradnju studenata medicine i lokalni komitet Niš u sklopu kampanje (#dižemglas), glumačka asocijacija (Glas) u saradnji sa Kancelarijom za mlade opštine Aleksinac, Centrom za kulturu i umetnost Aleksinac i Crvenim krstom.
Leave a Reply